KRUŠKA OSKORUŠA

KRUŠKA OSKORUŠA

Ko je probao oskoruše sa grane, krupne i zeleno-crvene, pre njihove zrelosti, taj zna šta je otporost. Oni drugi, spoznali su slast strpljenja, spoznali su slast pravog trenutka. Znate li, da zrela oskoruša uvek sama padne na zemlju? Žuta i mala, mnogo manja od one zelene i nezrele, jer slast je uvek lepša od oporosti, pa valjda zato zauzima i manji prostor. Nema potrebe da skačemo i savijamo oskorušine grane da uberemo slasne plodove!

Oskoruša je u prirodi 15-30 m visoko drvo široke, okruglasto jajaste krošnje. Raste sporo (osim u mladosti), a doživi starost 200-500 godina.

                 

 Legende o Oskoruši

Kelti su verovali da će ovo drvo reći tajne čoveku koji želi slušati i nazivali su je ‘drvetom koje šapće’. Kad se plod oskoruše razreže na dva ista dela, dobije se unutrašnjost u obliku pentagrama i stoga se verovalo da treba nositi grančicu oskoruše zbog zaštite od zlih sila. Irska legenda kaže da je prva žena na svetu stvorena od oskoruše.

Nekada je bilo poželjno da stablo oskoruše raste u svakom domaćinstvu, jer lekovitost plodova, posebno sušenih, koji su se kuvali za lekovite čajeve, za mleveno brašno koje se dodavalo u hleb, kompot od suvih plodova oskoruše, mešan sa drugim voćem je posebnog ukusa.

Po naredbi carice Marije Terezije, svako seosko dvorište u Vojvodini i ostalom delu Austro-Ugarskog carstva moralo je imati bar jedno stablo oskoruše, zbog sprečavanja gladi i zdravije ishrane dece.            

                 

 KARAKTERISTIKE

Oskoruša je najdugovečnije listopadno drvo i važi za jednu od najotpornijih vrsta na aerozagađenje. Njen rod ne napada nijedan parazit, pa zato ona i ne zahtjeva nikakvu zaštitu. U gradovima je ovo voće gotovo nepoznato, pa stoga mnogi misle da je oskoruša sitna mušmula ili divlja kruška.

Oskoruša danas uspeva od Alžira, Tunisa, na Krimu pa do Turske. U Srbiji je ima na području između Stare planine i Homolja.

Plodovi oskoruše se jedu samo kad ugnjile. Ne sadrže nijedan štetni agens (oksidansi, fenolna jedinjenja itd). Ovakvim sastavom blagovremeno deluje na redukcioni proces u ćelijama, zatim na žuč, jetru, ćelije mozga, celokupan nervni sistem. Plod ove voćke bez bojazni mogu jesti dijabetičari zbog minimalne zastupljenosti saharoze. U nekim krajevima oskorušu smatraju snažnim afrodizijakom, a žene veruju da pomaže u trudnoći.

U porodičnoj medicini sprečava zatvor, anemiju, koristi se za jačanje organizma i rada srca. U šumarskoj literaturi oskoruša se pominje kao drvo dobro za nameštaj.

Drvo oskoruše je izvanredno tvrdo i žilavo, pa su ga naši preci upotrebljavali za izradu raznih točkova i zupčanika za vodene mlinove, presa za grožđe, kao i zbog lepog dekorativnog drveta upotrebljivanog u stolarstvu.

Oskoruša (sinonimi: Skorš, Oskorš, Skurš, Skruš, Skoruša) – latinskog imena Sorbus domestica, kod nas je vrlo retko drvo. Ta voćna vrsta polako izumire, jer se u prirodi teško razmnožava. Drvo je izvanredno tvrdo i žilavo, pa su ga naši preci upotrebljavali za izradu raznih točkova i zupčanika za vodene mlinove, za izradu okretnih osi tzv. sveće kamenih utega presa za grožđe te zbog lepog dekorativnog drveta u stolarstvu. Nekada je bilo poželjno da stablo oskoruše uspeva u svakom domaćinstvu, jer lekovitost plodova, posebno sušenih, koji su se kuvali za lekovite čajeve, za mleveno brašno koje se dodavalo u hleb, kompot od suvih plodova oskoruše, mešan sa drugim voćem je posebnog ukusa.

Oskoruša je prilagodljiva za različita podneblja, prilagođava se na zapuštena i suva zemljišta ; jedino je važno da ima dovoljno svetlosti, a otporna je na sušu i niske temperature. Deblo joj je ravno i prekriveno sa tankom sivo-smeđom korom; koja je raspucana i vrlo slična deblu kruške. Krošnja oskoruše je okruglasta ili piramidalnog oblika, razgranata, glavne grane su snažno uspravne, a sa strane na krajevima su više vodoravne. Listovi su neparni (pernati) i sastavljeni od 13 do 21 streličastih dlakavih listića. Pupovi i cvetni i lisni su poludugi, zašiljeni, ljepljivi, pokriveni sa nežnim dlačicama, lišče i stablo je lepo i dekorativno i može nam služiti kao voćno i ukrasno drvo.

Oskoruša cveta u maju ili junu, cvetovi su beli, skupljeni u grupu cvetova. Plodovi su jabukolikog ili kruškolikog oblika, više je oblika (tipova, vrsti); debeli su od 2-5 cm, skupljeni u buket, čak i preko 10; a može i manje, što zavisi od oprašivanja, od sorte, tla i međusobne udaljenosti.

Plodovi na drvetu su bledo-zelene boje, na sunčanoj strani malo crvenkasti. Kad dozrevaju u septembru ili oktobru, tada požute i počinju postepeno padati sa drveta. Možemo ih otresti, ali moramo pričekati da plodovi posmeđe i da se umede. Meso je prvo tvrdo i jako trpko, a plodovi postanu ukusni tek nakon kraćeg ili dužeg vremena umeđivanja. Nekada su oskoruše medili u slami ili senu na senicama, gde je temperatura bila viša. Danas oskoruše možemo mediti ubrane u gajbe poslagane u podrumu ili magacinu, gde na veštački način prilagođavamo vlagu i temperaturu.

Plodovi oskoruša su višenamenski, koristimo ih umedene, sušimo ih, pravimo od njih kompote, stavljamo ih u rakiju, a kod kuvanja žestokog pića daju jako kvalitetan liker. Lekoviti plodovi se upotrebljavaju za uravnoteženje probave (želudačne i crevne probleme). Naši preci su govorili da su gradska gospoda jako cenila rakiju od oskoruša. U kvalitet žestokog pića oskoruše sam se sam uverio, no ono mora neko vreme odležati, a njegov ukus i kvalitet samo time dobijaju.

Stabla oskoruša su rasla u svakom seoskom dvorištu i bila su hrana i lek, naših predaka. U staroj Austro-Ugarskoj državi vladarka Marija Terezija izdala je naredbu da se mora saditi oskoruša, tepka i jabuke bobovac, carevič, kanada, mošancel i druge, zbog gladi i zdravije prehrane dece i stanovništva. Oskorušu su jako cenili u Francuskoj i Nemačkoj, gde su vrlo traženi u prehrambenoj industriji, te ih uzgajaju u zasadima, a upotrebljavaju za izradu voćnog vina i soka. Naši preci su takođe sok od oskoruša dodavali voćnom moštu, posebno od tepke i vinske mošnjače (moštnice) jer su tako poboljšavali njegovu čistoću i postojanost.

S obzirom na negu i uzgoj, oskoruša je vrlo skromna biljka, orezivanje se vrši samo ako je nužno. Pri sađenju se iskopaju veće jame, koje pođubrimo; prvih godina potrebno je više puta prekopati zemlju pod sadnicom, da je bez korova, po potrebi pođubrimo tako da sadnica čim pre izraste i oblikuje se u drvo – koje je lepo i dekorativno. Oskoruše dočekaju zavidnu starost – više stotina godina. 

eco centar                                                                  Prilički kiseljak