Ekološki faktori

Ekološki faktori

Pod spoljašnjom (životnom) sredinom podrazumeva se kompleks faktora koji deluju na živa bića na onom mestu na kome žive. Ti uticaji dolaze od žive i nežive prirode u okolini koja okružuje biljke i životinje pa se nazivaju spoljašnji ili ekološki faktori.

Osnovne osobine ekoloških faktora su:

·         deluju kompleksno

·         neprekidno se menjaju u vremenu i prostoru

·         međusobno su uslovljeni.

Oni se uzajamno uslovljavaju i menjaju, tako da je samostalno dejstvo jednog jedinog faktora nemoguće. Tako je npr. vlažnost vazduha uslovljena njegovom temperaturom. Promena ekoloških faktora prisutna je i u vremenu (u toku dana i noći, tokom godine) i u prostoru (npr. promena temperature idući od ekvatora prema polovima).

Podela ekoloških faktora

Sve ekološke faktore možemo podeliti na:

·         abiotičke, koji predstavljaju fizičko-hemijske uslove sredine i

·         biotičke, uticaji koje neki organizam trpi od strane drugih živih bića.

Uticaj čoveka, s obzirom da je vrlo specifičan i značajan, izdvaja se kao poseban, antropogeni faktor.

Abiotički faktori

Abiotički ekološki faktori svrstavaju se u tri grupe :

1. klimatski faktori;

2. edafski faktori

3. orografski faktori

KLIMATSKI FAKTORI

Klimatski faktori određuju osnovni karakter neke oblasti i obuhvataju:                                                 

·         svetlos

·         temperaturu,

·         vodu i vlažnost,

·         vazduh

·         sunčevo zračenje,

·         vetar

·         podloga

Svetlost

Sunčevo zračenje je osnovni izvor energije, od koje zavise svi životni procesi na planeti Zemlji. S jedne strane, energija Sunčevog zračenja se u kontaktu s različitim telima transformiše u toplotnu energiju koja zagreva atmosferu i površinske delove vode i zemljišta. Bez toplotne energije živa bića ne bi mogla da obavljaju svoje biohemijske i fiziološke potrebe. S druge strane zelene biljke su razvile sposobnost da energiju vidljivog dela spektra Sunčevog zračenja (energiju svetlosti) transformišu i akumuliraju u vidu energije hemijskih veza u hrani koju proizvode u procesu fotosinteze. Na račun te hemijske energije akumulirane u hrani sva ostala živa bića ostvaruju svoje životne aktivnosti.
Pored pozitivnog, Sunčevo zračenje može imati i veoma negativno dejstvo na živa bića. Noskofrekventni UV zraci, zbog ogromne količine energije koju nose, imaju destruktivno dejstvo na živa bića. Kontakt sa UV zracima može dovesti do brzog zaustavljana životnih procesa i smrti organizma ukoliko su duže izloženi dejstvu UV zraka.

Temperatura

Svako telo na Zemlji poseduje određenu količinu toplote koja u stvari predstavlja energiju kretanja molekula od kojih je to telo izgrađeno. Postoji nekoliko izvora energije koji zagrevaju našu planetu i održavaju temperaturni balans. Zemljino jezgro je još uvek usijano i iz njega neprekidno zrači određena količina toplotne energije. Vulkanske erupcije koje se odvijaju takođe oslobađaju ogromnu količinu toplotne energije. Prirodni i veštački požari predstavljaju dodatni izvor toplote. Na kraju i Sunčevo zračenje predstavlja jedan od izvora toplote na Zemlji.
Na svom putu ka vasioni znatan deo izračene toplote se odbija od različitih molekula u atmosferi (ugljen-dioksida) i vraća nazad prema površini Zemlje. Na taj način atmosfera neprekidno zadržava određenu toplotne energije. Ovaj fenomen da atmosfera propušta kratkotalasno zračenje a zadržava dugotalasno naziva se efekat staklene bašte.

Temperatura na različite načine deluje na živa bića. Rasprostranjenje vrsta u prostoru neposredno zavisi od temperature pa se kaže da ona ima distributivno dejstvo.
Dimenzije tela i njegov oblik ili forma neposreno zavise od temperature staništa tako da ona na živa bića deluje i formativno.

Od temperature zavisi i u kom pravcu i kojim intenzitetom će se odvijati različiti fiziološki procesi, pa zbog toga temperatura kao ekološki faktor ima i fiziološko dejstvo.
Početak i trajanje različitih faza u sezonskim aktivnostima živih bića neposredno zavise od temperature staništa što ukazuje i na znatno fenološko dejstvo ovog faktora.

Voda, vlažnost i vetar

Značaj vode za život organizma je ogroma. Voda je osnovni gradivni element živih bića. Tela najvećeg broja organizma sadrže od 80 do 95% vode. Voda je rastvarač. Voda je jedna od osnovnih komponenata za proizvodnju hrane.  Zelene biljke pomoću vode i ugljen-dioksida putem fotosinteze proizvode organske materije. Voda se  nalazi  u neprekidnom kretanju i kruženju. Količina vode varira od mesta do mesta pa voda, uz temperaturu i svetlost predstavlja jedan od najznačajnijih ekoloških (klimatskih) faktora.
Dinamika promene količine i agregatnog stanja vode u staništu naziva se vodeni režim staništa. U kopnenim  ekosistemima razlikuju se vodni režim vazduha i vodni režim zemljišta.
Voda u vazduhu poreklom je od isparene vode sa površine zemlje. Isparavanje vode može biti čisto fizički proces-evaporacija kada usled visoke temperature voda iz tečnog stanja prelazi u gasovito agregatno stanje. Voda iz tečnog stanja može preći u gasovito i putem transpiracije (fiziološki proces isparavanja vode iz biljaka). Količina vode u vazduhu (vlažnost) zavisi i od niza drugih klimatskih faktora: temperature, pritiska vazduha, površine sa koje voda isparava kao i od pravca i brzine vetra.
Voda u zemljištu poreklom je od atmosferske vode tj. od padavina koje se stvaraju na zemlji (rosa, slana, inje, poledica) ili od padavine koje dolaze iz oblaka (kiša, sneg, sugradica, grad). Zemljište upija vodu. Ako se zemljište nalazi na nagnutom terenu jedan deo vode otiče u niže predele, usled gravitacije se proceđuje i odlazi u podzemne kanale, drugi deo ispari, a treći upiju biljke svojim korenovima. Preostali deo ostaje u zemljištu.
Količina vode u zemljištu zavisi od količine padavina, razvijenost biljnog pokrivača i od samog zemljišta.

Vetar 

predstavlja kretanje vazduha koje nastaje usled pojave razlika u atmosferskom pritisku na različitim delovima površine Zemlje.  Od intenziteta vetra zavisi isparavanje vode, temperatura kao i stepen erozije zemljišta. Vetar utiče i na količinu Sunčevog zračenja koja će dospeti do površine Zemlje, na kretanje oblaka i pojavu oblačnosti.
Vetar utiče i na osobine živih bića. Na mestima gde snažno duvaju jaki vetrovi u istom smeru pojavljuju se specifične  forme biljaka (forma zastave, forma jastuka). Mnoge biljke koriste vetar za oprašivanje ili rasejavanje, tako da razmnožavanje nekih članova biocenoze zavisi od vetra.

EDAFSKI FAKTORI

Edafski faktori koji obuhvataju fizičke, hemijske i biološke osobine zemljišta i stena na kojima se zemljište razvija.

 Obuhvataju fizičke, hemijske i biološke karakteristike zemljišta kao i karakteristike stena na kojima se zemljište formira.
Zemljište je površinski deo litosfere koji je pod uticajem biosfere, atmosfere i hidrosfere stekao kvalitativno svojstvo-plodnost tj. sposobnost da snabdeva biljke vodom, mineralnim materijama i kiseonikom. Zemljište je i biološka laboratorija u kojoj se neprekidno rađaju, žive i umiru bezbrojne populacije organizama koji utiču na stvaranje, razvoj i plodnost zemljišta. Od sastava i kulture zemljišta zavisi koliki će biti nivo složenosti biocenoze. Od plodnosti zemljišta zavisi  koliko će zelene biljke proizvesti organske materije (fotosinteza) koji će na raspolaganju imati ceo ekosistem.Od aktivnosti živih bića u zemljištu (gljive, mikroorganizmi) zavisi kojom brzinom i u kolikim količinama će se odvijati proces razgradnje organskih materija.

OROGAFSKI FAKTORI

Orografski faktori obuhvataju osobine reljefa:

·         nadmorska visina

·         nagib terena

·         stepen razuđenosti reljefa itd.).

Biotički faktori

Predstavljaju uzajamne uticaje biljaka, životinja i čoveka (antropogeni faktor). Sve biljke i životinje uslovljene su životnom delatnošću drugih organizama. Na taj način očigledno je da biljke mogu delovati jedne na druge – uzajamni odnosi biljaka kao što su simbioza, parazitizam idr. Među životinjama postoje uzajamni odnosi koji se najjasnije ogledaju u lancima ishrane, mada su prisutni i drugi odnosi kao što su simbioza, komensalizam (jedan organizam ima koristi,a drugi je neutralan) i parazitizam. Sa druge strane, biljke mogu delovati na životinje, a životinje na biljke.

Uzajamni odnosi između biljaka i životinja ogledaju se u sledećem:

·         ishrana svih životinja zasniva se na biljkama,

·         biljke životinjama služe kao skrovište,

·         životinje vrše oprašivanje,

·         rasprostiranje semena i plodova i dr.

 

BIOTIČKI FAKTORI

1. Uzajamni uticaji izmedju oraganizama

2. Uticaj  čoveka

3. Uticaj  živih bića na spoljašnju neživu sredinu

Uzajamni uticaji izmedju oraganizama

Predstavljaju najsloženije odnose koji vladaju u ekosistemu. Odnosi ishrane izmedju članova biocenoze predstavljaju jedan od osnovnih i najvažnijih tipova odnosa koji vladaju u ekosistemu. Kroz odnose ishrane ostvaruje se kruženje materije u ekosistemu. Medjutim, pored odnosa ishrane, u svakoj biocenozi postoje još mnogo različitih vrsta odnosa, koji stoje u vezi sa problemima stanovanja, razmnožavanja, rasejavanja ili raseljavanja članova životne zajednice.

ODNOSI ISHRANE 

Svako živo telo ima dve velike potrebe. Jedna je energija. Odvijanje svih hemijskih procesa u organizmu, održavanje unutrašnje strukture ćelija i organa, kretanje, razmnožavanje, sve to traži odredjenju energiju kao pokretačku snagu. Druga velika potreba su hranljive materije koji predstavaljaju glavni materijal i gradivne blokove za obnavljanje, održavanje i rast tela. Dakle, da bi živelo, svako živo biće mora redovno da se hrani, a hrana, kakvog god da je oblika, mora sadržati dve osnovne potrebe svakog živog bića, energiju i hranljive materije. S obzirom da živa bića hranu nalaze u svojoj životnoj sredini, odnosno u ekosistemu u kome žive, odnosi ishrane ili trofički odnosi predstavljaju jedan od osnovnih odnosa koji vlada u prirodi.

U zavisnosti od toga ko koga i na koji način jede razlikujemo: herbivoriju, predatorstvo, parazitizam i poluparazitizam .

 Herbivorija je odnos ishrane u kome se biljojedi hrane biljkama. U ovom odnosu biljka kao hrana trpi odredjenu štetu, dok biljojed ima direktnu korist. S obzirom da predstavljaju osnovnu hranu biljke su razvile čitav niz adaptacija koje su im omogućile da, bez obzira što ih biljojedi neprestano jedu, one uvek održavaju svoju brojnost na neophodnom nivou. Jedan deo adaptacija biljaka išao je u pravcu odbijanja životinja da koriste biljke kao hranu. U tom smislu pojavile su se mnoge specijalne morfo-anatomske (bodlje, trnovi, kožasti tvrdi listovi i sl.) i hemijske (otrovi) prilagodjenosti koje su odbijale biljojeda od konzumiranja ovako specijalizovanih biljaka. Naravno, kako su biljke razvijale odbranbene mehanizme od biljojeda, tako su se biljojedi specijalizirali i nalazili načina da prevazidju mehaničke ili hemijske prepreke i dodju do hranljivih materija koje su biljke proizvele.

Predatorstvo je odnos ishrane u kome jedna životinja (lovac – grabljivac) aktivno lovi drugu životinju (plen) kojom se hrani. U ovom odnosu lovac ima direktnu korist, dok plen ima apsolutnu štetu koja dovodi do trenutne smrti. Kao i u odnosu biljka-biljojed, tako i u odnosu plen-lovac postoje složeni mehanizmi koji tokom dugog vremenskog perioda održavaju brojnosti populacija plena i lovaca na ujednačenom nivou. U prirodi ne postoje lovci koji bi na svome staništu izlovili sav plen jer bi posle toga bili osuđeni na glad i sigurno izumiranje. Idealni lovci u prirodi love samo onoliko koliko im je potrebno za opstanak i razmnožanje. Tokom dugog vremenskog perioda brojnost populacija lovaca i plena menja se uz pravilne osicilacije. Na primer, broj zečeva osciluje dostižući maksimum svakih nekoliko godina, nakon čega opada. Kako se broj zečeva povećava, sa malim vremenskim zakašnjenjem povećava se i broj lisica. Veći broj lisica ulovi više zečeva pa se broj zečeva smanjuje. Prema tome, povećanje brojnosti lovaca reguliše broj jedinki plena.

Parazitizam je odnos ishrane u kome jedan organizam (parazit) živi na račun drugog organizma (domaćin). Parazitski organizmi žive na ili u domaćinu čijim telom se hrane. U ovom odnosu parazit ima direktnu korist, dok domaćin ima štetu koja po pravilu dovodi do odložene smrti.

 Poluparazitizam je takav odnos u kome poluparazit deo svojih potreba ostvaruje na račun domaćina, a deo ostvaruje sam. Po pravilu poluparazitski odnosi ne dovode do smrti domaćina, tako da šteta za domaćina nije tako drastična kao u slučaju parazitizma. Primer biljka imela koja nema korenov sisitem . Živi na granama drugih biljaka I preko tih biljaka se snabdeva vodom, a sama obavlja fotosintezu.

Uticaj  čoveka

Savremeni uticaj čoveka na biljni i životinsjki svet, kao i na prirodu u celini na planeti Zemlji veoma je veliki. Zbog toga se dejstvo čoveka na ostali živi i neživi svet u prirodi izdvaja kao poseban antropogeni ekološki faktor .

o   zagadjenje vazduha

o   zagadjenje vode

o   Agrarni ekosisitemi

o   seča šuma

o   preteran lov i ribolov

Svako živo biće može da opstane samo u okviru određenih granica promena ekoloških faktora. Raspon promena pojedinih ekoloških faktora u okviru kojih je moguć opstanak pojedinih organskih vrsta naziva se ekološka valenca. Organizam i Sredina Uslovi života i pojam ekoloških faktora U širookoj generalizaciji, sredinu jednog organizma čine sva mnogostruka spoljašnja dejstva različite prirode, fizičke, hemijske i biotičke,kojima je on izložen i na koje on reaguje. Živa bića naseljavaju različite delove zemaaljskog prostora, vodu, kopno i vazduh i za njih su vezana svojim životnim potrebama. Time elementi spoljašnje sredine postaju uslovi đivota potrebama sredina, tu podrazumevajući i prostor kao takav, životna sredina. Gotovo beskrajnoj raznolikosti životnih uslova na različitim tačkama Zemljine površine, moguće je izdvojiti srazmerno ograničen broj takvih koji predstavljaju osnovne i neophodne uslove opstanka. U njima se ogledaju karakteristike zemaljskog prostora u kome je život postao i na koji je on prilagođen. Tu pre svega dolazi u obzir povoljna temperatura na kojoj mogu nesmetano teći složeni molekularni hemijski Voda koja ulazi u sastav žive materije, pokriva 73% Zemljine površine i igra bitnu ulogu u klimatskim, hemijskim i geološkim zbivanjima u zemaljskom prostoru, takođe je jedan od neophodnih uslova života. Atmosferski gasovi, posebno ugljendioksid i kiseonik predstavljaju isto tako neophodne uslove života. I mineralne materije posebno soli azota i fosfora koje organizmi neposredno ili posredno iskorišćuju iz spoljašnje sredine, nužni su uslov života. Najzad, Sunčeva svetlost koja je kozmičkog porekla, predstavlja neophodni primarni izvor energije života koju zelene biljke vezuju ua stvaranje orrganske materije. Ovi osnovni uslovi života stavljaju pečat na zemaljki prostor, kao sredinu u kojoj se odvija život. Oni deluju na organizme i kao takvi predstavljaju ekološke faktore koji skupa čine životnu sredinu. Ekološke faktore odlikuje promenljivost. Svaki od njih varira u veličini i intenziletu, koleba se prostorno i vremenski često u vrlo široklm granicama. Tako na primer, dnevna temperatura u pustinjskim oblastima Azije koleba se preko leta od 42° u podne, do 4,50C noću.I temperatura i svetslost i vlažnost variraju u širokim granicama. Ali se ekološki faktori menjaju i u funkciji vremena kao i u svojim kombinacijama. Tako se reljef Zemljine površine neprekidno menja u toku geoloških vekova, a sa njim i raspored mora. S druge strane isti ekološki faktori različito deluju na pojedine organske vrste,razlrčito čak i na pojedine stupnjeve njihovog razvića. U planinskim potocima, žive dve vrste planarija, Euplanaria noormalno izdržava letnje temperature vode od 20 do 27 C dok Crenobia na istim temperaturama umire. U obiilju ekokoloških faktora jedne organske vrste moguće je u principu odvojitil abiotičke od biotičkih faktora, iako je u izvesnim slučajevima teško provesti granicu ižmeđu njih. Tako je na primer teško odlučiti da li uglinuli organsku materiju koja služi kao hrana mnogim organizmima,treba smatrati biotičkim faktorom ili ne.Dejstvo jednog faktora je uvek relativno, u zavisnt od ostalih sa kojima ide zajedno. Tako je na primer gornja letalna temperaturna granica buve prenosnika kuge, Xenopsylla cheopis zavisna od stepena relativne vlažnosti. Vlažnoit u % 0 30 60 90 Letalna temperatura 22° 27° 32° 36°

Dejstvo ekoloških faktora i ekološke valence Činjenica da se organske vrste u prirodi održavaju pod stalno prumenljivim uslovima sredine objašnjava se time da svaka od njih pokazuje veću ili manju plastičnost prema kolebanjima pojedinih ekoloških faktora. Ali je reakcija organizma na dejstvo jednog faktora zavisna od stepena veličine i intenziteta samog faktora. Za sazrevanje polnih produkata šarana potrebna je temperatura od najmanje 18 °C otuda se on normalnono ne razmnožava u mnogim vodama Severne Evrope koje se preko leta ne zagrevaju do te temperature Dejstvo ekoloških faktora varira dakle sa stepenom njihove velničine i intenziteta, Ali je tolerancija organizama prema obimu tog variranja u većoj ili manjoj meri ograničena i različita za pojedine organske vrste.U termalnim izvorima Severne Amerike broj vrsta insekata koleoptera koji u njima žive postepeno opada sa porastom temperature vode Temperatura izvora 30—35e 37,5—40° 49—42° 42—43° 43—45° Broj vrsta koleoptera 17 13 5 2 1 Postoje dakle granice variranja veličine i intenziteta jednog ekološkog faktora koje određena organska vrsta može izdržati. Preko tih granica faktor prestaje da bude uslov života i postaje smetnja opstanku vrste.Amplituda kolebanja jednog ekološkog faktora u čijim je granicama moguć opstanak određene organske vrste označena je kao ekološka valenca. Ovaj značajni pojam u suštini obeležava ekološku plastičnost vrste, njenu reakcionu širinu koja je specifična i uslovljena njenom unutrašnjom konstitucijom. Veličina ekoleške valence za jedan određeni faktor varira od vrste do vrste i njene granice mogu biti ili jako razmaknute, ili naprotiv vrlo uzane. U isti mah, ekološka valenca jedne vrste organizama nije ista za sve faktore ona za jedan faktor može biti velika, za drugi naprotiv vrlo mala.Odrasli komarac malaričar izdržava temperaturne ralike od -30 do +30 C ali je osetljiva na kolebanja vlažnosti vazduha,optimalna vlažnost vazduha treba da joj je 90°/o. Organizmi sa uzanom ekološkom valencom za jedan određeni faktor označeni su kao stenovalentni sa širokom ekološkom valencom kao eurivalentni, pri čemu se grčki prefiks »steno« (uzan) i »euri« (širok) mogu vezati za izraze koji obeležavaju pojedine. Tipični primer stenovalentnih organizama za temperaturu (stenotermni organizmi) jesu sprudotvorni korali koji žive samo u uzanom pojasu okeana oko ekvatora, između 30° severne širine i 7° južne širine, gde temperatura vode ne silazi ispod 20 °C i koleba se u toku godine u uzanim granicama od svega 2 do 3 °C. Vrlo stenovalentna za temperaturu je i čovečja bela vaš koja ormalno živi na temperaturi od od 24 do 32°, ostvarenoj između odela i kože čoveka i ne podnosi veća temperaturna kolebanja. Organske vrste eurivalentne za temperaturu mnogobrojnije su. Poznati primeri su tigar koji živi kako u toplim džunglama Indije, tako i u Sibiru gde se zimska temperatura spušta do -40°, ili američka puma, koja je rasprostranjena na širokom prostoru od Kanade na severu, do Patagonije na jugu i dvogrba kamila koja u pustinji Gobi izdržava godišnja temperaturna kolebanja od 38° (leti) do -37° (zimi). Različitu ekološku valencu pokazuju pojedine organske vrste i u odnosu na faktor hrane. Stenovalentne u ovom pogledu su mnoge vrste leptira čije se gusenice hrane isključivo na jednoj biljnoj vrsti, kao što je to slvučaj sa mlečikarom koji je vezan za biljku mlečiku ili sa leptirom Parnassius apollo, čija se gusenica hrani na biljci Sedum album. Naprotiv, gubar (Lymantria dispar) je eurifag u Severnoj Americi, gde je on importiran i predstavlja značajnu štetočinu šuma, njegove gusenice napadaju 477 različitih biljnih vrsta. Veličina ekološke valence za jedan faktor ne varira samo od jedne organske vrste do druge ona se isto tako menja sa stupnjem razvića iste vrste. Po pravilu je ekološka valenca većine faktora najmanja u ranim stupnjevima razvića. Morski rak jastog u Atlantskom okeanu ne dopire na sever dalje od Lofotskih ostrva kraj norveške obale, jer se morska voda severnije ne zagreva do temperature (15 do16 °C) koja je potrebna za razviće njegovih larava. Ovde dakle uža ekološka valenca za temperaturu larvenog stupnja ograničava rasprostranjenje u pravcu severa. U okviru ekološke valence za jedan faktor postoji uvek određeni stepen veličine i intenziteta kada je njegovo dejstvo na jednu organsku vrstu najpovoljnije. Taj stepen odgovara optimumu dejstva tog faktora. Udaljavanjem od optimuma ka granicama ekološke valence dejstvo postaje sve nepovoljnije i prelazi u pesimum u blizini gornje (maksimum) i donje (minimum) granice ekološke valence Kao i sama ekološka valenca, i položaj tačke optimuma varira od jedne vrste organizama do druge i od jednog stupnja razvića do drugog. Za jedan isti faktor, optimum može ležati kod pojedinih vrsta bliže maksimumu ili bliže minimumu. Skup ekoloških valenci za pojedine faktore čine ekološki spektar jedne organske vrste.

Iako ekološki faktori deluju celovito i međusobno se uslovljavaju, ponekad samo jedan ekološki faktor može da ima odlučujuću ulogu za život određenog organizma. Tada taj faktor postaje ograničavajući ili limitirajući faktor, koji može da ugrozi ili potpuno onemogući život tog organizma. Na primer, količina soli u podlozi po pravilu predstavlja limitirajući faktor. Na zaslanjenim staništima, bez obzira na povoljne ili čak optimalne klimatske uslove, velika količina soli u zemljištu onemogućava život mnogim biljkama. Karakteristične osobine koje živim bićima omogućuju opstanak u specifičnim ekološkim uslovima staništa nazivaju se adaptacije ili adaptivne karakteristike. One predstavljaju evolutivni rezultat dugotrajnog procesa ekološkog prilagođavanja organizama specifičnim uslovima spoljašnje sredine. Adaptacije, kao osobine koje omogućuju opstanak u specifičnim uslovima spoljašnje sredine, zapisane su u genetičkoj osnovi svakog organizma. Adaptacije se, pre svega, ispoljavaju na morfološkom nivou. Lako je uočiti da je kaktus oblikom svoga tela morfološki adaptiran na uslove ekstremne suše u pustinji. Međutim, adaptacije se mogu ispoljiti i na fiziološkom nivou. U pustinjama ne žive samo kaktusi. U njima se mogu naći i naizgled obične biljke koje žive i izvan pustinjskih ekosistema. Te biljke nisu adaptirane na morfološkom nivou. Ali način njihovog funkcionisanja je veoma specifičan. Način na koji vrše fotosintezu ili način na koji čuvaju vodu je drugačiji. One su se adaptirale na fiziološkom nivou. Svako živo biće je adaptirano na uslove spoljašnje sredine u kojoj živi. Da nije tako, ono jednostavno ne bi moglo da opstane. Međutim, često se u prirodi može videti da jedna ista jedinka, ukoliko je pokretna i ukoliko tokom svog kretanja dolazi u različita staništa, menja svoj izgled. Slično je i sa sesilnim organizmima. Ukoliko u toku sezone dođe do značajnijih promena u uslovima spoljašnje sredine, i oni mogu značajnije izmeniti svoj opšti izgled. Te kratkotrajne morfološke promene nazivaju se modifikacije. Za razliku od adaptacija, one su neobavezne i nestalne, a traju onoliko dugo koliko traje i izmenjeni uticaj spoljašnjeg faktora.

Skup svih adaptivnih karakteristika jednog organizma predstavlja životnu formu te vrste. S obzirom na ogromnu raznovrsnost staništa na Zemlji i ogroman broj rešenja do kojih su došli različiti organizmi, jasno Je da je danas moguće prepoznati i izuzetno veliki broj različitih životnih formi. Međutim, kao što je u sistematici na osnovu pojedinih karaktera, moguće grupisati milione različitih vrsta u nekoliko osnovnih carstava, tako se i sve životne forme mogu razvrstati u nekoliko osnovnih grupa.

Adaptacije i životna forma

Ekološki faktori su povezani u celinu, jer se uzajamno uslovljavaju i menjaju, pa zajedno, kao kompleks, deluju na živa bića. Organizmi se prilagođavaju na te promene u težnji da prežive. Zbog toga se svaka vrsta odlikuje posebnim osobinama koje su nastale tokom evolucije, uslovljene su naslednim činiocima i nazivaju se adaptacije (prilagođenosti).

Adaptacije su uvek u skladu sa staništem u kome žive i odražavaju karakter samog staništa. Životno stanište je određeni prostor na Zemlji koji se odlikuje specifičnom kombinacijom životnih uslova (ekoloških faktora). Skup svih adaptivnih osobina, koje se javljaju kod organizma jedne vrste kao odgovor na uticaje ekoloških faktora, čini životnu (ekološku) formu. Životna forma već na prvi pogled ukazuje na uslove sredine na koje su organizmi prilagođeni. Ona se ostvaruje na osnovu genetskih mogućnosti vrste u toku dugotrajnog prilagođavanja na uslove spoljašnje sredine. Pojava da međusobno veoma udaljene vrste imaju slične morfološke i fiziološke osobine, ukazuje da su se one na sličan način prilagođavale istim uslovima sredine, pa su ostvarile istu ekološku formu. Nasuprot tome, često se u okviru srodnih vrsta sreću sasvim različite životne forme jer te vrste žive u različitim uslovima sredine.

Bogatstvo i raznovrsnost živog sveta u pogledu različitih tipova životnih formi može se ilustrovati mnogobrojnim primerima:

·         kod biljaka su to životne forme drveća, žbunova, trava itd.;

·         kod životinja slatkovodne, podzemne, šumske, pustinjske itd. forme

adptacija moze biti na morfološkom nivou i na fiziološkom nivou Na morfološkom nivou znaci da organizmi menjaju spoljašnji izgled da bi se bolje prilagodili sredini (okolini) u kojoj se nalaze Na fiziološkom nivou znaci da menjaju rad unutrašnjih organa da bi se bolje prilagodili sredini (okolini) u kojoj se nalaze

eco centar                                                                                                                          ecogavra