Jerinin grad - Mučanj - Katići
Jerinin grad 1534 m/nv – MUČANJ – Katići
Mučanj je planina u jugozapadnom delu Srbije, koja se
prostire istočno od planine Murtenice, sa juga je
planina Javor i zapadno od grada Ivanjice. Planina je pored
sela Katići.Najviša tačka planine je Jerinin grad, sa nadmorskom
visinom od 1534 metara. Mučanj je prepoznatljiv i uočljiv sa magistralnog puta
koji ide ispod planine, po svom kraškom obliku i stenama od kojih se sastoji
Jerinin grad. U bogastvu kraških reljefa ističu se pećine, vrtaće i izvor Savine
vode.
Javorskog rata, operacija Ibarske vojske u
Raškoj oblasti, kojima su započeli srpsko-turski ratovi 1876-1878. godine. -
Otadžbinski ratovi -, predstavljali su prekretnicu u oslobađanju Srbije od
turskog ropstva i učvršćivanju temelja nove srpske države. Braneći zbegove,
nejač i ognjišta i odbijajući naredbu da se povuče, major Mihailo Ilić je,
koristeći prirodne tvrđave Čemernicu i Mučanj, sprečio prodor sedam puta jačih turskih
jedinica u dolinu Morave.
- Ako Mučanj
izgubimo, onda smo izgubili ceo Užički okrug. Samo preko mene Turci ga mogu
zauzeti!
Ovako je planuo major Mihailo Ilić u štabu Ibarske vojske
u Katićima u noći 22/23. avgusta 1876, kada je odlučeno da se napusti planina
Mučanj pred naletom Turaka. Iste noći je organizovao odbranu Čemernice i pred
odsudni boj, kako navodi u "Ratnim beleškama" Mita Petrović,
oficirima i komandirima zapovedio:
"Mi
se moramo ovde boriti na život i smrt. Ja nisam rad da se odavde odstupi ma svi
izginuli... Od završetka ove borbe zavisiće sudbina ne samo Kušića, no
Ivanjice, Arilja, Požege, jednom rečju cele Srbije... Među vama ja ću biti, ja
vas neću izneveriti. Ako bih pokušao da odstupim i da vas izneverim, pucajte na
mene i ubijte me."
Srbija je, vrativši deo teritorije i dobivši nezavisnost i
samostalnost, zaključila svoju nacionalnu revoluciju, čiji su barjak poneli
Karađorđe i ustanici 1804. godine. Narodna pesma kaže: "Oj, Javore, ne
treba ti kiše, junaci te krvlju natopiše, nema mesta, ni kamena tvoga, da ne
čuva junaka jednoga."
Katići su centar ovog sazvežđa nevelikih sela i zaselaka –
Brezove, Ravne Gore (ne one Suvoborske), Čepova, Stambolića, Stišovića, Meće,
Šarenika... Ovih dana, pogled na ta sela i zaseoke ispod kamenog i (samo) na
prvi pogled nepristupačnog vrha Mučnja (1.434 metra), obasjana blagim suncem
„mitrovskog leta”, na njihove njive, pašnjake i zabrane sa jesenjom paletom od
žutog do jarkocrvenog, podseća na impresionička platna, ali „uživo”.
Šta raditi u Katićima i okolini? Pre svega, kretati se: za
šetnju proplancima i bukovim ili borovim šumama, posebno su obeležene „staze
zdravlja”. Odvažniji mogu da se popnu na Mučanj, gde je čuvena „Savina voda” sa
koje je, po predanju, pio najveći srpski svetac.
U samom podnožju Mučnja, sakrivena od pogleda, je nevelika „Bela
crkva”, svetinja od oko 600 godina, zadužbina Stefana Lazarevića, iznutra
oslikana fantastičnim freskama koje su još predmet izučavanja.
Ljubitelje prirodnih retkosti mogu da odvedu i do kanjona reke
Uvac, staništu orlova čiji raspon krila doseže i do tri-četiri metra.
U svakom slučaju, Mučanj, s Katićima i okolinom, nudi nove
vidike turističkoj ponudi Srbije, sa sloganom „Udahnite Mučanj”, pridodaje još
jedan original, a Zlatiboru, Tari i Staroj planini najavljuje, ako ne baš pravu
konkurenciju, a ono privlačnu novinu. Ali samo po starom principu, „ko pre
devojci...”
Kako do MUČNJA
Put za Mučanj je isti kao i za Kukutnicu, samo što se Mučanj
nalazi nešto dalje. Dakle, od Beograda treba krenuti ibarskom magistralom do
Požege, gde se skreće na put za Arilje i Ivanjicu. Posle Arilja, u mestu
Prilike, skreće se desno prema selu Katići. Postoji tabla sa skretanjem za
Katiće. Od Beograda do Katića ima 210 km. Prođu se Katići i skreće se desno za
Mučanj. Ja sam pitao meštane za skretanje, mislim da ga sam nikada ne bih
našao. Put do vrha je makadamski, nemarkiran, ne preporučujem izlazak kolima.
Inače, Mučanj je dobio ime zahvaljujući našem Svetom Savi,
zato što se mnogo mučio dok se nije popeo na vrh. Ispod vrha se nalazi i česma
posvećena ovom svetitelju, lekovita Savina voda. Po predanju, Sveti Sava se
molio Bogu da mu da vode jer je bio žedan. Na mestu gde je sada česma, njegov
konj je udario kopitom i voda je potekla!
U hladu drveća nalaze se klupice i sto za odmor, desno naniže
staza vodi do Savine vode, a levo nagore se izlazi na vrh – Jerinin grad. Staza
nije markirana i ja sam išao po osećaju, malo sam lutao, ali na kraju sam uspeo
da izađem na vrh i uživam u ovim prekrasnim vidicima.
Коментари
Постави коментар